Setalica

Skuvala omiljenu nes kafu i sela za kompjuter… Soba osunčana. A napolju vetar… Nosi pored Lepenice. Subota, moj nadraži dan. Lično moj…

I kao po Marfijevom zakonu, umesto da se otkinem od spavanja, danas kada ne radim i nemam baš nikakve jutarnje obaveze, ja se probudih u 15 do 5… Odem do toaleta, upalim svetlo, psujem sve po spisku, ali gotovo je – dan je krenuo… I sa uličnim čistačima izlazim napolje, šetam pustim gradom… Podignem pare, pojedem burek, odlazim čak i u biblioteku… Moja drugarica iz gimnazije, natovarena namirnicama i cvećem vuče torbe sa pijace, a ja izlazim iz biblioteke, u osam ujutru…
- Ti se kulturno uzdižeš, blago tebi!
- Aha, samo vraćam knjige posle tri meseca, i to nepročitane!
Nemam volje više ni za šta… Ma, ni ja… Izjadasmo se. Iste priče, samo drugačija folija.

A svako jutro, po prinudi, alarm me budi u pola 7, razvlačim se, sva sam usporena, mrzovoljna… E, danas kada mi se sve može na ovom svetu, ustajem u pet! Marfi, Marfi…

Nije ni to loše. Imam ceo dan, dan za sebe i omiljene zabave, dan za skitnju, kafice i zaborav od svakodnevnih jadikovki… I osetih se baš mladom, ja u svojih 45, iako tranzicija preti da nas kosi i pojede… Dobra sam ja, kad još imam volje da čitam knjige i idem u biblioteku, nešto razmišljam. I da šetam. I da se nasmejem. I da pričam, da se smejem. I da pišem… I pozovem prijatelje telefonom, tek da im čujem glas.

I da pustim pismo sa slikama sestri u Svilajnac, jer smo bili na izletu na Beljanicu i Resavsku pećinu, i ja to zabeležila. I nije me mrzelo da uradim fotke, ni da odnesem u poštu da pih pustim… Razmišljam kako ću joj ulepšati dan kada poštar zazvoni na vratima… Sigurno će pomisliti da je neki račun u pitanju. Otvoriće mrzovoljno – i iznenadiće se…

Danas sam baš dobre volje. Danas je subota, i ja imam snage da drugima koji danas nemaju osmeh – podarim ovu dragocenost. I lepu reč…

- Ma, neće nas ubiti! Preživećemo, kaže moja majka, kada ja krenem uobičajene priče o poslu…
- Pa ja to slušam od tebe već deset godina!

Istina, pomislim ja, i zaćutim. I malo kasnije opet krenem sa pričama o ‘’Zastavi’’…

Neću više, majke mi! Ne kuni se u babu, rekla bi mi moja kćerka… I neću više da kukam, ni da širim pesimizam. Subota je, lep dan, iako vetrovit i grad je ogoljen, ali ja se već osećam dobro… Pa kad pomislim na one silne, nepročitane knjige i gomilu koja me čeka u biblioteci… Već se osećam bolje. Pa kad još pomislim na one narezane ce-dee sa gomilom nepogledanih filmova… I neispričane priče… I nenapisane priče... I nedošetane šetnje…

Nova vrata na ulazu. Idemo napred. Procureo krov na poslu. Idemo nazad. Malo meda, malo žuči… Na to me podseti i sjajan vikend, Sajam knjiga i Beograd, lep, prostran, preskup…

Uzgred, ispriča mi prijatelj priču iz Šapca, gde je direktor njegovoj kćerki kazao:
- Šta je sa vama, Kragujevčanima? Vi kao u gradaciji redjate: Lep, lepši, najlepši, moj Kragujevac?

Jeste, lep je Kragujevac… Ali nema sajam knjiga. Ni Mec Donald’s, dodala bi moja kćerka… Pa merismo pritisak u Knez Mihajlovoj, pa nam dadoše boriće da ozelenimo prirodu… Osetismo se lepo, premda potrošismo silne novce…

Beše lep vikend. Pa susreti radnika metalaca, pa mi drugarica doktorirala, a ja slušala odbranu doktorata, pa bogami zaredjaše i proslave po hotelima… Lepo beše. Ali, previše ića i pića, mnogo ‘teo, mnogo započeo, čir proradi, i ja bogami bolovah posle toga pet dana. Živeh na korici hleba i čajićima… Ma, da vidiš, sve se može… I draža mi beše ta korica hleba kad prodjoše patnje, nego ne znam šta…

Jer, kao što reče pesnik - čašu meda još niko ne popi, da je čašom žući ne zažuči…
Smiješane, najlakše se piju…

Teče... Umorno, pospano, bezvoljno. Subota je dan sa puno energije, slobodom i živahnošću. Nedeljom, ne znam zašto, uvek klonem. Da li zbog kraja sedmice i te činjenice da je završetak, kraj, bilo čega, ili zbog lenjosti, nekretanja i prikovanosti za krevet, tek - zevam ceo dan, vučem se i lelujam. Čak merih i pritisak, što nikada ne činim. Bez ikakve želje da nešto promenim, ulepšam ili ubrzam dan. Lagano, usporeno, uz bogat doručak i ručak, nes kafu, internet, novine i TV.

A lepo zvuči – nedelja, obećava mnogo. Ipak, nekako mi ispadne dan za svodjenje računa, što nikako ne želim da činim, da razmišljam i donosim neke odluke. To je za neki drugi dan. Ne dirajte mi nedelju!

Nedeljom čak idem i na groblje, da ’’popričam’’ sa ocem, kako bi rekao moj stric.

Nedeljom ne idem u kupovinu. Istrošim se preko sedmice, pa ljubomorno čuvam nedelju od šopinga. Uglavnom volim da su tu neke novine, film, nes i neka grickalica, da zasladim dan.

Subotom sredjujem stvari... Skitam i pijem piće u kafiću, jutarnja kafa je najsladja tamo. Subotom sretnem nekoga uz put, i popijem još po neku, možda čak i pelinkovac. Subotom rado prodjem kroz grad, ošacujem izloge, kupim ponešto. Rado šetam, dužinski...

Nedeljom više ne radi ni pošta, a ja mrzim bankomate jer gutaju kartice. Nekako sam starinski tip, dodjem na šalter, dignem sve pare, pa koliko traje.

Nedeljom me više niko ne zove telefonom, a bogami ni ja ne zovem nikoga. A i retko me neko zove da pita: ’’Kako si, šta ima?’’ Uglavnom zovu zbog neke usluge ili informacije... E, kako beše telefon toga i toga? Ajd’, ćao!

Nedeljom su i filmovi, koji se prikazuju cog dana, svi već gledani. Ili neki bezvezni. Ništa novo, ništa lepo. Nedeljom se samo dežura. Nedeljom se ne stvara.

A jedan pogled kroz prozor kaže – osunčan, vedar jesenji dan. Ne znam, spuštene zavese. Jer, nedeljom bih da me nema...

I evo, ustajem, tek da promenim ploču... Da skuvam još jednu kafu, čaj, šta god, da se malo zasladim i trgnem. Da pustim neku veseliju muziku, da podignem roletne i sačekam svetla...

Mrzim nedelju... Ovaj dan podseća da prođe još jedna sedmica, da prolazi život... Nedelja mi kaže: sutra je ponedeljak, novi radni dan! Mrzim ponedeljak! Taman se malo opustim za vikend, akumuliram energiju, malo dremka, šetnja, tv, knjiga i novine, kapućino u nekom kafeu, mmmm, kako prija, kad... Lupi me poražavajuća činjenica. Sutra je nedelja, ustaješ rano, ideš na posao, radiš do kasno popodne, dođeš kući, klasika, obaveze, jedva čekaš krevet... I što reče jedan drug: rado bih u penziju, fali mi opuštenost, fali mi život...

Mamurna i nadrndana žurim na posao, po mraku, da ne okasnim, što povlači sankcije, prelazim Bulevarom dok fijuču kola. I častim sočnim psovkama ponedeljak, i kukam zbog usporene nedelje, mirnoće i dosade dana...

I ponovo mi, ko zna zašto (a u stvari, znam zašto), padoše na um one čuvene Bodlerove reči: ''Opijajte se! Vinom, poezijom, vrlinom, svejedno! Ali, opijajte se!''

Više nego ikad potrebno nam je opijanje. Čaša domaćeg vina, bendža, ljubavni zanos, šta god.

Srećem poznata lica, nekako ozbiljna, utučena, ostarela... I svi uz udah, nakon prvobitnog kukanja, kažu: ''Ma, važno je sačuvati zdravu glavu!''

Glavu, razum, ne telo... Ionako nam, što od godina, što od dešavanja, popucala karoserija. Uvek neka dešavanja, neka brzina, neka očekivanja. Hoćemo miran život! Hoćemo normalan život! Hoćemo da radimo, kukaju svi, da pošteno zaradimo platu i da imamo za normalan život. Može li se to u zemlji Srbiji? U stvari, postoji li miran život negde? Jer, nečija je muka ovakva, nekog, pak, nešto drugo muči, i tako u krug... Vrzino kolo. Platiš dinar da udješ, plati dva da izadješ. E, ne može, brale, tražio si – dobio.

I tako, idem na engleski, pa na italijanski, učim excel, trčim, jurim... Tranzicija, moraš da se uklopiš. Ukoliko nisi u trendu, nema te, stradaš. Spid. A dahćem... Pomalo i čkiljim, a bogami i ne čujem baš svaku...

Prolazi dan brzinski, dok bi dlanom o dlan. Ne uhvati ni trenutak, ni dan. I kažem, časa vina, pesma, neki sms, što god bilo. Bori se, N., borite se ljudi!

Nekako mi ni ova jesen ne odgovara... Dok gazim po opalom lišću, padaju mi, neizbežno, svakakve asocijacije na pamet. Prolaznost vremena, prolaznost života, na šta bih još mogla da mislim? ''Jesen u meni tuguje...'' Zar ne rekosmo da se treba opijati? Obuj patike, duboke cipele, šta god, pa u onaj lepi, čuveni Veliki park. Ili Šumarice. Jezero. Bubanj. Ima toga dosta.

Za početak, popih čašu domaćeg vina i udarih malo pisanija, da olakšam dušu. Pa ću prespavati petak, jer se mrči i nije mi po volji. Ali, subota, dizanje i slobodan dan obećavaju mnogo. Unapred se radujem novom jutru i vikendu i šetnji kroz grad, slobodi...

Očekuje se češća pojava kiše ili pljuskova, naastavlja kišni period uz češću pojavu pljuskova, neznatno toplije, pa opet kiša i pljuskovi, sve to do sredine oktobra kada će biti uspostavljeno stabilno i suvo vreme.
Sredine oktobra? A danas 18 septembar... Opa! Zvuči baš vedro. Optimistički.
Ma, neće me ubiti ovo vreme... Ne dam se. I oblačim crveno, vedro. Da se borim protiv kiše i zime, kao toreador ispred razjarenog bika. Hajde, kreni, čik ako smeš!
Čitam vesti. Jedne te iste, varijacije na temu. Politika, ekonomija, zavisni od spoljnih dešavanja, čekamo Godoa... Osluškujemo, pravimo neke šeme, ma, nećemo o ozbiljnim temama, dovoljno je što je dan takav.
Jutro, 15 do 7. Mamurna, kao po običaju. Bez svesti, me znam za sebe. Moja kćerka dobacuje: ''Baš sam nesrećna! Umesto mog omiljenog filma, pornići!'' Kakvi pornići? Šta pričaš, šta lupaš? Daljinski na programu za decu. U gro planu slika polnog snošaja. U 15 do 7 ujutru, dečji program? Šokirana, dete se smeje... Što reče jedna moja koleginica, zovem se ''Alisa''. U zemlji sam čuda. Ili, čuda više ne postoje, to je sve nekako ovde normalno.
''Budjenje uz kafu''. Crna, jaka, pa onda neka grčka, pa egipatska mirišljavka. Zaostale od godišnjih odmora kolega. Uhvatiš zalet, da dan prodje. I onda, opet nekako ne znaš kako, prohujalo i podne, brzinski, uz kišu i kišobran, dremku i tv. Prolete i četvrtak, dolete petak, najzad ili - kad pre vikend? Izludjuje ta promena vremena, promena dana. Prolaznost i neuhvatljivost života. Stani, da uslikam i zabeležim!
Nekako se izvedri... Opominje me vreme da treba uhvatiti energiju. I onda, obuj ''gilje'' i napolje, na ulicu, veselo po baricama. Još je leto, još lišće zeleni. Uhvati sliku, ubaci je u memoriju, trebaće... Dolazi jesen.

Eh, prolazi leto, tužno pomislih ovog jutra... Prodjoše i odmori. Život se vrati u sivu svakodnevnicu, rano leganje, rano ustajanje, jutarnja mrzovolja, pospanost... Ne dižu ni tri jutarnje kafe, ni popodnevno slobodne vreme... Nekako sve je postalo isto i obično. Lepo vreme vidimo kroz prozor, osećamo tek da napolju još struji letnja vreva.

A beše lepo odmarati se po morima, planinama i banjama... Ali, sve kratko traje, pa i taj, čuveni godišnji odmor...

Svakodnevne obaveze i smenjivanje, uh, koji beše danas dan? Već sreda, petak, ura, vikend, kad prodje nedelja? Kad brže prodje leto? Život... Uhvati trenutak, ako možeš. Potrudi se!

Ponovo se vraćam skitanju i pisanju. Diže umesto crne gorke, koju ni kašičica šećera ne može više da zasladi... Gorko, gorče... Žuto sve više zamenjuje zeleno. Zeleno, volim te, zeleno, citirali smo.
Što ne dobih inspiraciju za vreme letnjeg odmora? Skitah tada, i ništa ne napisah. Beše lepo... A sada kukaš? Fuj!

Tako se čovek leči... Svako ima neki ventil. Neki hobi i zabavu. Ja volim da skitam. I pišem. Doduše, u poslednje vreme kćerka me tera da skitam do i po ''Roda centra'', ali mi i ta relacija baš i ne prija. A i vratim se sa tanjim novčanikom... Tanjak, tanji... Gde ćeš više?

I tako prodje još jedan dan... I rešena da uhvatim trenutak i ponešto od septembarskog leta, obuh patike i izadjoh na ulicu. U svet... Nabacih osmeh na lice i dobru volju. Leto još traje, uzviknuh, ne bih li nekako povadila crnilo i zlovolju s početka jutra i teksta... Teško to ide, ali, 'ajde, de, pomalo dodaš, oduzmeš, ma i nije tako loše biti ovde i u ovom septembru!

U IŠČEKIVANJU ODMORA...

Dobro jutro Dobra Vilo! Jesi li se malo uspavala ili su te jadi onemeli?
Vidim, leto je došlo sa svojom vrelinom nešto ranije nego što je to obično bilo.
Da to je to, nikada više neće biti onako kako je nekad bilo. Prošlost je ostala tamo gde i pripada; u našim mislima i sećanjima.
Šta se dešava u gradu, jezero, bazeni, hladovina, sladoledi, hladno piće, kafići: Šta propuštam, reci mi? Žene... devojke u letnjim haljinama volim?
Prijatelj mi rece da Verko sece drvece po gradu i postavlja neke plocice.
Kaže, da ako ovako nastavi uskoro će popločati i parkove, polja i livade.
Hajde, živni pa se javi...

Jesam se malo uspavala, ali mene ima, nekako, i ima.... Tebe, baš redje... Eh, vreme je kod nas ubistveno, kišno, uspavljujuće.

I vesti su uspavljujuće, ovi ne mogu da se dogovore u formiraju Vladu, nekako počelo sve da klizi, ponovo...
A beše lepo krenulo. Ponovo status quo, ponovo na nizbrdici...

Malo šetala do Vrnjačke Banje, Svilajnca, lepa su naša sela i priroda. U KG-u mrtvo more, ne znam ni sama zašto. Jagodina ima više duše nego mi, koji smo, po statistikama, 4. u državi. Deca idu tamo na ekskurzije. I moj ''Zastavin soliter'' ide tamo u subotu na izlet. Imaju Zoo vrt, Muzej voštanih figura, Akva park... Deca to vole...

Da, bašte su lepe, a devojke u letnjim haljinama... volim. Lepa mladost. Nes i kapućino po baštama. Švarcvarld torta u Srcu. Sladoled kod Ćemala. Burek subotom. Počela sezona kupanja, iako kiši ili nas obilazi kiša...

...Da, pločice svuda, i svake godine nove. I malo, sve manje drveća. Ali, Šumadija je to, ne da se.

Pivo ledeno i dalje in. U Pivnici i neko crno, čokoladno, još ne probah. Ja, koja često skitam, još ne odskitah tamo. Šta to govori? Rasulo se društvo, ponovo zavladala letargija i čamotinja.

Kg na stupcima novina... Opljačkana Rajfajzen banka, milion i po evra. Ponovo u žiži medija. Privreda? Nema vesti.

Lomataju se ljudi, koji su proglašeni viškom, da nadju posao... Teško ide. Ma, ne damo se mi...

Kako u daljini, ima li dešavanja? U potrazi za inspiracijom, piši(te)... Ideje nam treba! Kod vas se, bar nešto, dešava...

U iščekivanju letnjih odmora i jutarnjeg espresa po baštama, uz listanje novina, srdačno te pozdravljam!

Ponovo otvaram "Šetalicu" i razočarano konstatujem: tamo je još mart, pocetak aprila. Neno, gde si? Koje te muke more i koji problemi sputavaju da opišeš maj. Zeleno, toplo... Šumarice, Veliki park, Jezero… Kafići izašli na ulice da sa prolaznicima podele radost življenja i toplinu druženja....

Proradi mi mašta i pored daljine i toliko vremena još osećam onaj život kragujevački što se radja u prolece i zamire u kasnu jesen. Dok sam živeo tamo mislio sam kako je lepo imati prolece ili leto cele godine. Sada iz ove perspektive mislim da je životnije imati godišnja doba. Radjaš se i zamireš sa prirodom u zamršenom lancu godina sto u zbiru čine zivot. Nekad je bilo: ozelenjava, zeleno, žuto, belo. Ili sećajući se detinjstva: piskavci, lubenice, šljive, turšija. Ili sa stanovišta učenika: škola, dug raspust, škola kratak raspust.

Pešaku se iscepale patike... Istupelo pero... Nema para da kupi novo.
I dok dlanom o dlan lupiš, prođe april, a bogami i maj... A bile su neke dosadne kiše, slabije se šetalo… A bili su i spojeni dani za praznike, te se više odmaralo. Olenjilo se... Uspela, ipak, da po malo vidim neke druge reke kako teku, prijali mi neki nepoznati pejzaži i drugi ljudi...

Prijalo je. A onda, iznova, krene radna nedelja i ne znaš više ni koji je dan. I prođe nedelja, prođe mesec. Prolazi i život...

A neki dan, na ulici, a gde bi se zanimljive stvari i dešavale, utonuh u priču sa koleginicom koja je otišla u penziju... Kasnim, al’ volim da pričam. I dobih blagodet sa neba – od goluba. Gde baš mene, a subota, pun grad? Sreća, kažu. Mislim, loš dan. I setih se svoje mladalačke pesme...

Ja bih da sam ptica
I da letim visoko iznad grada.
Nek’krošnje budu moj dom
I sunce prijatelj.
Ja bih da sam ptica
I da lovim crve.
Nek’ mrak bude moj saveznik,
A cveće i lišće jedino društvo.
Ja bih da sam prica
I da serem odozgo na ljude.

Eh, to behu dani... Mladalačka faza, pomalo bunta, pesimizma i ‘’svetskog bola’’. A više i ne pišem pesme.

I tako se smejaše meni, a ja mojoj kćerki i majci… Kćerki koja gubi zubnu protezu i ujutru ne zna da li ju je uopšte stavila… I drži je u čaši sa vodom, kao stare bake… A njena baba, snena, ožednela, hvata se baš za tu čašu i pije, pije vodu... A onda se ljuti: ‘’Šta vi radite?!’’

Smeh do suza. Fali mi. I evo me, probuđena iz zimskog dremeža, obuvam patike i izlazim napolje… Premda me muče alergije. Ali da, divno je u proleće biti u ovom gradu… Zeleno je sve. Olistale Šumarice i Veliki park. Neki novi klinci urezuju imena u kore stabala… Bašte i kafići prepuni, žagor i vreva… Davno beše naše, prijatelju…

Ovde dani prolaze brzo i neprimetno. Stranica ostade prazna. Belina udara u glavu. I ne vrede ni nove patike, ne vrede ni ove olovke koje politički obojeni kandidati davaše umesto istupelih pera. Istupela čula.

Pogled na crvenu trešnju u ulici Kneginje Ljubice ozari mi dušu. Dirnu me i ona vrba ispred opštine... Cveće i trava pogaženi, koncerti su bili, ali kažu da su sezonske biljke i da će brzo izrasti. Da im verujemo.

Ja te iz ove proklete daljine podržavam da istraješ i da probleme od sada prihvatas kao sastavni deo svakodnevnice koja traži rešenje. Za svaki problem ima rešenje, osim za one za koje rešenja nema. Nadam se da shvataš? Pa ako je tako, onda napred. Maj polako prolazi i pokusaj da budeš njegov savremenik...

Hvala tebi što hraniš moju dušu i što se sećaš. Sećanja su, u stvari, najdragocenija. I smeh, i radost, i ljubav. A gde prestaje mašta, a počinje stvarnost? Kako reče jedna književnica, više ne znam ni šta se stvarno dogodilo, jer uvek po malo dodam, ponešto oduzmem... I napraviš lepu priču. Ako imaš mašte…

Vreme je.
Nikako da dođe.
A kada prođe – kajanje.
Da zaustavim bih trenutak,
Da postane večnost.
Da uzdignem se u visine
želela bih strasno,
al’ bojim se pada.
I čekam vreme da dođe
I žalim kada prođe…

Prodje mart, april već... Poneka skitnja, mada sve manje, nema se vremena, nema se volje. Premda proleće krenulo... Nema više druženja uz kaficu. Zato mejlovi i sms-ovi raduju i dalje.

Zdravo, kako si i sta ima novoga kod vas? Ja sam uspesno stigla do petka, pa mi je nekako lakse da podnesem boravak u firmi. Naredna dva dana necu dolaziti ovamo! Zapravo sam celu ovu nedelju živela od ugodjaja koje sam imala prošlog vikenda, pa je sve bilo lakse! Sinoc je bilo svacega ovde, bas su mi pomesane emocije... U nadi da ce se situacija razresiti, pokusavam da se ne nerviram, ali sve mi izgleda zastrasujuce i ponovo budi tek smirene nemire. Cela mladost mi prodje tako! Na licnom planu, nista narocito, bas postajem vuk samotnjak, i ne smeta mi trenutno. Eto, samo sam htela da ti se javnem i posaljem vam pozdrave odavde. Ljubim te.

Zdravo! Eh, kako sam, primljena na sve ove vesti, na sva ova desavanja, uplašena šta nas ceka, da se ne ponove devedesete... Rešila da prestanem da citam vesti na internetu. TV vise i ne slusam.

I ja sam živela od ugodjaja, bilo mi lepo u BG, kod dragih ljudi... Bila se stisla sa parama, ali dobismo drugi deo akontacije, pa sad imam za životarenje. Vratila dugove, mirna za nekoliko dana. Isla u supermarket, ne mogu da verujem, radujemo se sitnim i malim stvarima!!! Pogledam neki film, malo novine i knjiga, akumuliram energiju. Ponekad kupim i ''žutu'' štampu, da skrenem misli...

To je to. Prazno. Popila jedno crno pivo ove nedelje. Namerno ti pisem ovo da vidis koliko sam prazna i deprimirana... Kiss!

Nisi ti prazna, citav roman od osecanja prema svemu i svacemu ti nosis u sebi, ne mozes biti prazna. To sto zoves prazninom je od toga sto se trenutno ne desava nesto novo da te ispuni. I nemoj da si deprimirana. Po sistemu: danas imam dva izbora - da budem raspolozena, i da budem

neraspolozena. Odaberi prvu mogucnost, i bori se za nju uvek! Trudim se da odvucem misli od aktuelnog zbivanja u zemlji i od praznog hoda na licnom planu. Za promenu, neki sat bih mogla da posvetim i sebi samoj i da se malo uredim, bas sam se zapustila zadnjih meseci. Ma, i da nista ne radim, i da sam skroz sama, nije meni nikad dosadno. Uvek nadjem nesto da ispunim vreme, i uvek mi je vreme kratko. Narocito vikendom. Samo kad sam svesna da odaberem "bicu raspolozena", mada nekad zaboravim na to, pa mi bude posle krivo.

Slažem se. Čak mislim da bi u ovim godinama neka luda ljubav bila opterećenje, balast, da ne znamo kako bismo se nosili sa njom. Ali, dani mnogo brzo prolaze, život prolazi, da više ne znamo šta beše juče, a šta pre godinu dana. Živimo u trenutku, nekom ružnom trenutku, svakodnevnici sa svim njenim problemima. I zato - nije loše snevati, pričati o nekim lepšim stvarima... Nije loše pobeći malo u romantiku i maštu. Naprotiv...

Kao tinejdžerka, često sam citirala Mešu Selimovića: ''Moramo se odreći ljubavi, jer su gubitak i razočarenje neizbežni''. I danas to mislim, posle početnog zanosa i zaljubljenosti dolazi pad, navika, grubosti. I volim, možda nije to lepo reći, pogotovo za žensko, volim slobodu, kretanja, ponašanja, u pravom značenju... Ne pogrdnom. To mi tata usadio, genetika je čudo. Najlepše mi uvek bilo na ulici... Šalim se, nije loše po malo...

Šetas od nemila do nedraga. Osecas da se nesto promenilo a i da se dalje menja. Osecas umor, depresiju, vreme ti brzo prolazi i ne uspevas da uhvatis trenutke. Ali, sta je pozitivno: jos imas sagovornike da se izjadas na ulici i poslu. E, to ti je to: kapitalizam. Samo sto je to ''napolju'' otislo dotle da se nemas kome izjadati. Niko ne zeli da slusa. Ako imas problem, zadrzi ga za sebe. Znas kako se Englezi pozdravljaju: How are you? I am very well, thank you. The weather is nice today. How is your weekend? O, very nice, thanks. I razgovor je zavrsen. Ako imas problema, ostaje ti ili da vristis ili da cutis. Ti si, vidim, izabrala vristanje. Pa ako ti pomaze, vristi; mozda ce te tramvaj cuti. Ne, ne zalim ja za prohujalim vremenima socijalizma i ne negiram kapitalizam. Posle toliko vremena jednostavno ne volim ni jedan sistem. Oni koji ne znaju za bolje, dobro je i ovako. Kad nemas nesto sa cim da poredis, ono sto imas je najbolje.

Moja poruka je: iskoristiti prolece i leto koje dolazi. Kafici, izlasci, dugi dani, ljubavi.... O, koliko toga propuštenog! Zato napred, u skitnju!

Petak je popodne… Nema me već duže vreme... Čini mi se da nikad gore nije bilo vreme. Ili mi se samo čini?

Negde izmedju. Čekića i nakovnja. U prelazu ka privatizaciji i kapitalizmu. Na raskrsnici zbivanja. Semafori ćute. Od ‘’plavaca’’ – ni traga. Zastoj, totalni kolaps. A onda se, odjednom, pojavi i naplati ti kaznu za nepropisno prelaženje ulice... Pri tom, naravno, strada onaj ko to učini prvi put. Oni koji stalno prelaze na drugu stranu ‘’na crveno’’, ostaju nekažnjeni. Čini mi se.

Nikad se više nije radilo. Nikad više nismo bili depresivniji, umorniji i bezvoljniji. Kad god, u nekoj besciljnoj šetnji naletim na nekog poznanika, posle uobičajenog pozdrava, kreće bujica reči, kukanja i žalbi... O lošoj organizaciji, o ljudima, gluposti i zlobi, sistemu... Nekako se nalazimo u pričama. Ili, možda, generacijski srećem ljude koji slično razmišljaju. Možda to i nije pravi uzorak za ispitivanje i analiziranje.

A možda je, ipak, ovo vreme krivo. Meteoropate. Sa gripom, kijavicama koje traju li traju, oslabljenim živčanim sistemom i načetim srcem. Vreme ubija, ali i karoserija načeta, ne može više da se krpi. Što starija kola, sve im više pada cena. Popušta trpeljivost i tolerancija. Reagujemo na sve. Lelujavi od hladne i duge zime, umorni i pospani, teško se budimo. A proleće krenulo. Da nas otopli, utopli i pokrene. Kuda?, pitam se.

Petak popodne. Treba da se radujem vikendu, odmoru i slobodnom vremenu koje mogu, konačno, da posvetim sebi i bližnjima. Uh, sutra me neće probuditi budilnik u šest sati! Ne skačem u zoru pospana, nervozna i nezadovoljna! Dovoljno za radost.

Gde li prodje ova nedelja? Kako brzo prolazi mart... U poslu, malodušnosti i čudjenju. Tranzicija, privatizacija, neorganizovanost i glupost. Il’ mi se samo čini?

I ponovo mogu da obujem patike i krenem u prirodu i život. Da osetim miris i slast proleća. Cvetanja i budjenja života. Al’me nešto u grudima guši, oko srca i ne da mi da se probudim. I krik bih da ispustim iz dna duše, da se prenem, i u visine pokrenem. Ne da mi vreme, čini mi se.

I setih se prijateljice sa fakulteta. Kad god imaš muku, vrišti... Probaj, vikala je i vrištala, dok su tramvaji prolazili pored nas. Ma daj! Probaj! Vrištala sam tako i ja, posred Beograda, kao da smo pobegle iz neke ustanove... Bogami, pomagalo je.

A u stvari, možda je to sve zato što već dugo ćutim i nosim u sebi. Počni da vrištiš, da izbacuješ iz sebe, možda će biti bolje. Počni da skitaš, piši, šta god!

Beše Dan ljubavi... Pošto ljubavi ovih dana nema u mojoj glavi, jer je puna tendera, dokumentacije i stresova, bacih se na čitanje pesama... Probudiše osećanja u meni. I reših i ja da dam doprinos Danu ljubavi...

Hladno, ali svetlo. Ogolelo drveće viri kroz prozor. Moj prozor u ofisu pun cveća, ljubičica i lozica, buni se protiv takve slike. Negujem ga i zalivam, hranim... Tako i ljubav treba negovati i zalivati, u protivnom vene. Vrlo često, nažalost. Ostane samo dah zaljubljenosti... Kako to divno sećanje beše, kakve ludosti činismo zbog nečijih plavih, zelenih ili crnih očiju koji sijaše istim sjajem, a sada punim mržnje!

Preturam po fasciklama požutele papire, ispisane stranice o nekim dečacima i mladićima, očajničke pokušaje da svoja uzavrela osećanja pretočim u stihove. Nije se dalo. Najčešće su, i najbolje pesme, nastajale u nekim pripitim noćima, punim ludosti i smeha. Ujutru, naravno, otrežnjenje i kajanje, šta li mi bi, nikad više... A u stvari, iz ove perspektive, behu to najlepši dana. Nažalost, nema ih više. Zavladala neka monotonija, dosada i psihoza. Kako preživeti do 1. ili 15-og, kako poplaćati račune, ah, umorna sam, bezvoljna... Pa budjenje po noći, pod stresom sam, nemam volje, čekam vikend da odlutam u snove... Linija manjeg otpora, beg od stvarnosti.

Ne, nije to Dan ljubavi, već Dan vinogradarstva, kaže moj frend. Šta god bilo, posvećeno je ljubavi. Mali znak pažnje, lepa reč, neka setna pesma, ali treba ga obeležavati.

Mrzovoljno ''Dobro jutro'', jutarnja kafa, probudi pomalo lošu volju. I napisah neki sms, mejl i čestitku da ulepšam dan drugima, kad već ne mogu sebi, pa čak i pročitah neku ljubavnu pesmu – nije loše... Posvetih ukradene trenutke lepim stvarima i osećanjima. Čak mi se učini da ugledah i jedan zeleni listić na ogolelom drvetu kako stidljivo promalja...

Bez ljubavi se ne može, ili je bez nje tužno. Ljubav je kada mogu sa nekim popiti kafu i pričati, kaže jedan moj prijatelj. Ljubav je kada nekome možeš staviti glavu na rame i žaliti se na sve nepravde sveta koja su svaljena na tvoja nejaka ramena, potom se osmehnuti, kao da ništa nije bilo, i nastaviti dan. A ne gutati u sebi i dobiti čir. Ljubav je kada sa nekim možeš popiti pivo i smejati se bezrazložno... Bez velikih reči, obećanja i osećanja... Pažnja, odanost i razmevanje, tako malo, a tako neophodno u životu.

E, pa živeo Dan ljubavi, ili šta god bio, i neka ga bude što više i češće. Neće da škodi.

Prodje i nedelja, 18. februar... A taman sam prikupila preko potrebnu energiju u ''prestonici'', državi u državi, bila puna utisaka i priča, kad se ponovo desi - Kosovo. Bolna tema. Pogadja duboko, svom snagom. A dešava se, ne možemo više da zatvaramo oči. Da bežimo od stvarnosti i poražavajuće istine, zvane: Kosovo. Velikim slovima ispisanim... Bolelo je i pre, ali sada svom snagom i žestinom.

Ja ceo život provedeh ovde, u ovom gradu, u ovoj državi. Jednu imam. Nekako mi je stalno zatvaraju i smanjuju. Smučile mi se više te političke igre i lobiranja, silina nekih tamo pokreta i naroda, a naše večito sklanjanje. Da ne ugrozimo nekoga. E, pa ponovo su nas ugrozili...

Ali, ja počeh da pričam o ljubavi... I završiću sa njom - neka je bude što više. Neka prevlada mudrost i ljubav! Biće nam više nego potrebna u ovim nemilim dešavanjima...

Peva moj kći... Odakle ti ta pesma? Zapanjena ja. Peva moju pesmu, moj san, jedan običan dan, suncem okupan. Čula na TV-u. Krv nije voda, kažu.

Jutros, onako bunovnu i snenu u kišni zimski dan, da je utešim, rekoh: Danas imaš srpski, matematiku i likovno, baš dobro. Šta dobro? Straaava, odgovara. Šta ti to znači, pitam ja, zbunjena. Ona, ipak, ima samo deset godina. Strava, pa to ti je jače nego dobro.

Jezik tinejdžera je danas baš originalan, mogli bi da izdaju novi rečnik žargona... Dobro, bolje, strava. Gde li to čuju i smisle? Ipak u školi, ma koliko poricali, ali ne na času, u dvorištu, sa vršnjacima... Za tri decenije u školi nisam do sada čula ovakav rečnik, kaže jedna učiteljica. Koliko psovki... Ne zaostaju ni devojčice...

Ne čitaju knjige. Ili, pak, one tanke, najtanje... Skidaju sa interneta, znaju više od nas matorih. Vešto barataju po tastaturi, puste igrice...

A jedan krug po gradu u ovaj kišni dan. Vikend, raduje ta činjenica. Vreme nekako brzo prolazi, kao tren, ne uspevam da uhvatim dan, ni da ga prepoznam... Nalikuju jedni drugima... Petak, ali - kad pre?

Sveće ispred menjačnice ’’Sat’’... U po bela dana, kao u američkim filmovima, i na KG ulicama, usred centra... Porazno. Tuga se uvlači u srce, žao mi Čoveka. Čemu sve to? Njega više nema...

Lunjam da ubijem vreme dok čekam kćerku sa neke od mnogobrojnih obaveza... Njoj zabavno. Sat i po ne mogu da potrošim, vučem se kao prebijeno pseto. I nemam sa kim popiti ni kafu, čaj. Nikog da sretneš. Nepoznat grad. Nije li vreme da bežimo? Kasno je, nemamo kud i nemamo kad, mi iz šezdeset i neke...

Izgubljena generacija. Koja je nešto, kao, imala, videla, a odjednom sve izgubila. I nije se snašla...

Kako mi se ide u Njujork, kaže jedna moja koleginica, kojoj najmiliji odoše tamo... Eh, daljine i mene zovu. Premda bih rado i u Svilajnac, ali nekako mi ovaj minus na tekućem ne dozvoljava nigde.

A klicali smo: ’’Samo da rata ne bude!’’ Ni rata, suprotno od mira, a ni rata, kao sredstva plaćanja... Ali, navuku te ti čekovi, krediti, otplata, šta god bilo, dozvoljen minus, svejedno... Ne izadješ lako iz tog vrzinog kola.

Retro fazon, pokušavam da ga se manem, da slušam ovu novu, modernu muziku i živim nekim novim tempom, ali ne uspevam... Šta ću kad smo upoznali i zapamtili neke druge, bolje vrednosti.

Eh, kako bih rado u penziju, ubi me posao, ubi me ova monotonija života, priča moj kolega ujutru zorom, dok polako čekamo da predjemo preko mosta, na drugu stranu reke... Petak, tešim ga ja. I šta bi radio? Šta bih radio? Ništa. I uživao... Ubijaju me ljudi, glupost i zloba... Ajde, ajde, daj nešto lepše ujutru!

Kad, nedugo potom, stiže mejl... I ništa me ne raduje više, ugušiše me ovi smradovi, bar da ih ne vidim dva dana...

Iste priče svuda. Možda je ova zima kriva? Da verujem u to, da čekamo budjenje proleća...

Još jednom bih htela da dotaknem samo, u mislima, taj savršen dan, dan ljubavi... Zlatom obojen dan... I u očima sjaj...

Cvokotanje me sačeka na poslu, nema grejanja, nema para... Grejalica ne može da zagreje.

Tek negde jednog podneva, nakon mesec dana cvokotanja, kiša i fijukanja vetra, stavih ruku na radijator dok u zanosu nešto pričah i – poskočih. Pustili grejanje! Smeh i radosno pokazivanje emocija. Čemu se mi radujemo, kaže koleginica.

Naučili da uživamo u malim, sitnim stvarima. Život nas nije mazio. Sve na kašičicu i računaljku. Nas iz 60. i neke...

Zima ove godine ušetala sa kišom i blatom. Tek ponekad probije sunce i ispuni nas toplinom. Još kada ima grejanja! Koja poezija... Tako je malo potrebno da čovek bude srećan...

A sinoć, po povratku iz grada, naletih na viku i graju, sumanuto ponašanje dečka iz mog kraja... Digao se, jadnik, pa ne mogaše ni četiri ''plavca'' da ga spuste... Jeziva slika zagorča mi jutarnju kafu. Surovo vreme uzima žrtve.

Dok polako ispijam drugu, usta se sama keze... Danas je petak, poslednji dan radne nedelje, potom vikend i sve vreme ovoga sveta... Za knjigu, film i pesmu. Dovoljno za sreću.

I obuh patike za šetnju. Dužinsku. Dosadile čizme. Prevari me pogled ''odozgo''. Brrr, ponovo zima, uvlači se u kosti. Januar, dug, predug, istrošili se, nikad kraja mesecu. Ne volim januar, pevao je Djole. Volim ga ja, Vodolija, ima toliko slavlja i radosti. Samo da je više i para...

Uspomene iz toplog Tunisa blede pod najezdom svakodnevnih frustracija... Šta ćes. Stoji mi slika i pogled na more, luku i brodove. Treba otplatiti zimovanje! Ja ti kažem stavi prst na čelo, moja brižna majka će. Stegla si se sad!

Kažem, petak. Tada imam najviše energije da stvaram i radim, jer me veseli činjenica da popodne i dva naredna dana imam vremena samo za sebe. Da ja organizujem dan. Da udahnem ovaj smog punim plućima u jutarnjim časovima. Popijem nes u po dana. Ne buljim u kompjuter, sem ako mi se hoće... Ne nerviram se, jer sam odmorna, zadovoljna i mirna. Tako malo...

Kontam po glavi kako da sestri iz Beograda, koja posle dužeg vremena dolazi u posetu, pokažem na pravi način moj grad. Lokal patriota se budi u meni...

Juče sam otplakala zbog raznoraznih zajebancija, danas se već smešim. Život je to. Kao slatko-gorki kolač. Izabiram onu bolju, sladju stranu. Pozitivniju.... Poslaše mi prijatelji jedan mejl sa poentom - svako ima pravo da bira Eto, biram da budem bolja i pozitivnija.

A komunikacija nam se poslednjih dana svodi na te mejlove i sms poruke. Mejl sa slikama i pričom, bez teksta, bez pozdrava i poljubaca, bar. Ono: mislim na tebe, ljubim te! Ništa, samo mejl. Dovoljno, smatraju. Dobro, bar nešto. I ovako čukamo po tastaturi i ne pričamo. Ne smejemo se.Ili kad se baš desi, zabeležim taj dan....

Pogled na ogolele grane... Januar polako zamiče. Sa TV-a i dalje nas bombarduju političkim mitinzima i plaćenim terminima kandidata koji će nam izmeniti, poboljšati, šta god, život. Menjam kanal i izlazim napolje.

Iako hladno, lepo je. Ovog petka, neka toplina u duši...

Ulepša mi mejl iz daljine jedan kišni, sumorni dan… Koliko je malo potrebno da te nešto pokrene i podigne, a kako, baš to malo, često nedostaje u životu, što reče naš veliki pisac… I reših da se ponovo aktiviram, da me život ne slomi... A ljuljaše me vetrovi…

‘’Zdravo, Neno, eto s vremena na vreme pogledam ima li nesto novo u "Šetalici" i zalosno konstatujem da je tamo jos "kišna jesen 2007". Zima je, Neno, nazirem vec prve pragove nove 2008, a od tebe ni glasa. Posustajes li? Zastajes li na zivotnom putu punom prepreka i problema?

Skoro smo govorili o odluci: otici ili ostati? Ostaješ, ali ne zato sto si odlucila vec zato što je to, govoreći kompjuterskim jezikom "default". Da zima, dolazim da je podelim sa vama mojim sugradjanima, Kragujevčanima… Vraćam se korenima od kojih bi da pobegneš. To je taj zaplet koji je nerazrešiv. Napiši nesto o zimi, kragujevackim ulicama, Velikom parku, Šumaricama, centru, Palilulama, Koloniji, Erdogliji… Pomeni me u svojim molitvama kao što te ja pominjem u svojim zeljama da "oslikas sebe u kragujevackom ambijentu". Puno pozdrava i vidimo se u našem gradu…’’

Eto nas, ostajemo. Borimo se. Ali, imam utisak da smo, za razliku od tebe, prijatelju iz daleka, obojeni sivim tonovima…

A belina prekri naš grad. Nevinost i čistota. Mir i svežina. Poetično...

Dvomostovlje – konačno! Jedva ga dočekasmo, gazismo po blazu, šljunku i sapletasmo se o neobeležene šahte po kolovozu... Ali, odjednom, vatrometom obeležen most, poče da živcira nas koji svako jutro idemo ’’preko’’. Starog mosta. Al’ ja hoću na novi! Hoću drugi pešački prelaz. Imam samo jedan, i to kilometarski... Hoću staro ’’ostrvce’’. Jer, dok sačekaš jedan semafor, drugi, pa najzad treći, prodjoše minuti, čini ti se i sati... A kapija čeka nas, ’’trudbenike’’ (volim taj izraz). Rampa samo preko novog mosta, onog sa vozilima. Pešaci, snadjite se, ne žurite i ne gubite se u svoje misli... Naćuljite uđi, slušajte ’’ći-fu, ći-fu’’...

A ja iz inata i unutrašnjeg besa, i dalje pretrčavam preko Bulevara. Srodili se ja i Avenija Lepenice... Dišemo zajedno. Dok me ne ulovi neki ’’plavac’’, može se...

Prodavci šareniša, od igle do lokomotive, i dalje u koritu Lepenice. Ima li to, prijatelju’’ negde u ’’belom svetu’’?

Veliki park? Lep, ali pust. Poneka kuca lutalica i zaljubljeni par. Niču zidine ’’Merkatora’’ na mestu gde nekad bejaše park, kod Hale ’’Jezero’’... I dalje divlja, pijaca. Šarena je zovu. Kolonija ponosna, kiti se novim zgradama, umesto radničkim barakama. Kažu i novim, velelepnim tržnim centrom.

Svetli grad, blješti. Sve do parka. Blješti i opština. Niče i Cvetni trg kod ’’Dubrovnika’’... Menja se grad, liči sve više i više na Grad.

Menjamo se, doduše, i mi. Sve više podsećamo na zapadnjake, posao – kuća, radi se, nema više kafica i razgovora, nema više eskivaže... Ma, nema više ni lepote življenja, u tmurnim smo bojama. Ponekad baš namerno, iz inata, udarim crveno, zeleno, odmah mi lepši dan. Al’ najčešće ove jeseni sivo, crno, braon...

I evo me, šetam. I pišem. I rado, uz toplu čokoladu u Stakleniku, ili kojem drugom lokalu, posmatram sneg kako veje. Lepo je. Toplo, i u rukama od slatkog napitka sa ukusom lešnika, a i od miline...

Kafane. Bude ti uspavana čula. Vraćaju živost. I žao mi što više ne pijem, što poroka nemam jer mi se godine nabacuju i ludilo mi guše... Al’ ukradem ponekad neki trenutak i pelinkovcem mi zamiriše dan. Jedan, dovoljno, za izlet u visine. Mada, sve redje...

Ponese me belina. Htedoh o nečemu drgom, ali nije se dalo. Romantika mi obuzela dušu. Vej, sneže! Vej!

Slabije skitam, tek da obavim nešto što moram... Zabludela ovca se vraća knjigama i ćutanju. Izbegavam priče, poneke ponekad mogu i da ujedu, izbegavam negativnu energiju... A i našla sam zlatni majdan knjiga. Moj skromni džeparac ne dozvoljava mi kupovinu novih, a u starima ne nalazim više slast. Ima ko ima, i rado daje. A ja još revnosniji vratiša.

Jutros sam prešla preko novog mosta na drugu stranu Lepenice... Nov most, još malo pa gotov. Dvosmerna komunikacija. Dva mosta, stari za pešake, novi za vozače. Prelaz preko pruge sredjen. Kosovska ulica u planu, prolaz kroz ''Zastavu''... Kao Vodoliju, ''koja hita 800 hiljada kilometara ispred drugih'', kako reče jedan moj kolega, rado prihvatam promene, mada me skepticizam dugo držao. Razoren kvart, kružni tok saobraćaja, jedno ruše, pa ponovo nadogradjaju... Muka mi je od nepostojanja strategije. Ali, moj kvart dobija sve lepši oblik, mada nas još buni skraćivanje pešačke štrafte ispred solitera...

Nekome možda ništa ne znače male stvari, ali ja sam sa godinama naučila da uživam i radujem se baš tim malim, sitnim stvarima. Život čine lepšim. Boljim.

Lepenica, reka sa hiljadu boja... Nešto baš u poslednje vreme i ne menja boju. Umire industrrija. Posrću preduzeća. Zatišje i mrak. Ko će osvanuti?

Budi me lupa pijuka u ranim jutarnjim satima. Ne ljutim se, to sredjuju obale moje reke. Još bunovnu, raduje me pogled odozgo...

Lišće šuška pod nogama. Lepi se za cipele. Kišobran obavezan rekvizitet. Ne pamtim ovakvu jesen. Kada bih pisala sastave, obavezno bi imala epitete gorda, kao kraljica, blistava...

Dan mi prodje u fabrici, a mrak vreba iza ćoška. Spotičem se o kamenje, klizam o blato, dok vozila fijuču, a ja im još uvek drsko prkosim. Dok me neki ''plavac'' ne odere po džepu.

Ah, da, skitala do Beograda za vikend. Sajam knjiga, Knez Mihajlova, Terazije, Mekdonalds, Bežanijska kosa, Karaburma i novi tržni centri, Crveni krst, pozorište... Dobra kilometraža. Zato ćutala, trošila akumuliranu energiju.

Pogled na lišće, žuto-zelene tonove povrati mi raspoloženje. Leluja listić, otkide se i odlete.
U neka nova lutanja...

Evo me. Ubijamo se ovih dana pesmom ‘’Moj je život igra bez granica’’… Ode jedan mlad čovek. ‘’Umorna priča, trganje stranica, na kojim ništa ne piše… Moj je život večito padanje, kad zbrojim poraze, ništa ne ostane…’’
Ode. Tuga. Ostade pesma.
Ja u ‘’Soliteru u vazduhu’’, visoko medj’zvezdama… Radovi stali. Ulicu ne možeš da predješ, cipele pune kameničića i blata. Nema semafora, nema saobraćajca. Ne možeš ni izaći ni ući kolima… Bulevarom fijuču kamioni i automobili. Prkosim i dalje, šibam preko, ka Lepenici. Disciplinovan vozač, al’veoma loš pešak. Adrenalin skače. Retki trenuci…
Al’ u kola ovih dana i ne ulazim. Nešto dobro, štedi se na benzinu. I dobro za kondiciju. Ruke u džepove, dok čekam kćerku sa jedne od sto aktivnosti, i hitam kroz grad, brza koraka… Što maltretiraš dete?, kažu mi ‘’neupućeni’’… Ja nju maltretiram? Ma, ona mene, kažem. Provodim popodneva odlazeći i dolazeći na brojne aktivnosti…
Ponovo ležem u ranim večernjim satima, posle šolje mleka. Baš uzbudljivo!
Ptici sapeta krila… Nije ni to tako loše…
Hladno ovih dana… Ulazimo u zimu, uvlači se student u dušu i srce. Neka poznata lica na plakatima… Život.
Evo me, ustajem u rano jutro, nonšalantno šibam preko kamenjara… Sa penzionerima pijem jutarnju kaficu i meljem o vremenskoj prognozi… Teram dan, ponekad nekako i na silu, al’ još uvek imam volje za osmeh, doskočicu ili sms… Tek da ti kažem da mislim na tebe… Da smo živi i postojimo.
I zato oblačim kabanicu, nabijam ruke u džepove i lutam, u inat kamenčićima i blatu. Ponekad naidjem na neku skitalicu, sličnu meni i zagrejemo ruke i dušu uz espreso u nekom bircuzu… Napunjeni energijom, odlazimo dalje, u nova lutanja…
Daljine zovu…

Šetam u poslednje vreme na relaciji kuća – fabrika. Raskrsnica, omiljeno mesto za tračeve.

Upali se semafor, jedva. Najgori je ovaj na Bulevaru, čekaš pet minuta, a vreme teče li teče... Bogami, opasno za kašnjenje. Kad pomislih na ulaz i propusnice, dadoh se u trk. Šta je život spram oduzimanja propusnice?
Setih se onog jadnog čoveka, nasred pešačkog prelaza. Sudbina, šta li je.

... Prošišah Bulevarom, sad kolima... Usporih pred Ćiftom.Gle, zaista semafor! Lojalni je bio u pravu. Al' – ne radi. Postavljen tek onako, da se zna da treba da usporimo. Ne vredi nama
ni obeležen pešački prelaz. Al' kad bi te jednom lupili po džepu, da vidiš kako posle vodiš računa!

U poslednje vreme ne marim da šetam. Glavni razlog je istanjen novčanik. Kupovina postade, igrom slučaja, moj zadatak, te moradoh u prodavnice... Prosto se sablaznuh zbog cena. Mleko, jogurt, neke osnovne namirnice – 70 dinara, pa nagore... Pa kad se nadovezeš na ono što ti sve treba?! Mnogo glup taj sport – šetanje po prodavnica. Zato udjoh, izadjoh – i gotovo. Ne konzumiram više.

I sad šetam kao Lujka po Zoni, gore – dole. Ruke u džepove. Ne ulazim u prodavnice, gledam samo izloge. ''Tehnomarket'' ispražnjen. Nešto novo, ništa drugo...

I odlučih da ostatak vremena provedem na klupici. Baš prija, onako penzionerski, sediš i grickaš semenka.
Dobar ovaj novi hobi... A ne košta ništa.

''Ne marim da radim, al' volim da stvaram'', pisao je jedan umni čovek... Ja volim da skitam, ali me u poslednje vreme mrzi da pišem... Premor sistema, ubi nas ovaj zapadnjački način života... Dok čovek prilagodi svoj mentalni sklop – prodje dan, mesec, godina, život...

... A pre nekoliko dana, kod starog frenda na rodjendanu, sada već njegovom sinu, posle bla, bla partije i neobaveznog ćakulanja, skoči ti on kao oparen i sa osmehom mi kaza: ''Imam nešto za tebe!'' Ljubopitljivo ga gledah... U rukama mu se nadje knjiga. ''Moja knjiga!'' Beše mi drago, veoma drago, bejah čak srećna zbog njega... U isto vreme, neki trnci me probodoše... Ah, sanjam i ja, godinama već, da izdam knjigu, sakupila pesme, priče, udarila naslove, tematske celine... I ništa, prolazi vreme. To je nesto što ostaviš iza sebe, neki pečat. Ne uhvatih trenutak. Ma, ne kukam, samo kažem.

Prijatelj mi pokaza i blog, dopisuje se. Ja na internetu već godinama, ali nemam blog i komunikaciju sa drugima. A kad ne možeš da razmeniš misli, kao i da ne postojiš... Uostalom, pretvorili se u robote, radi, trči, žuri, sve u spidu. Podseti me dečji rodjendan na one naše, stare, već čuvene žurke sa bluzom, ''Beti blu'' kruži, neko manje neko više cirka, poneki stisak uz sentiš i poljubac u vrat... Ah, beše naše, sad dodjoše neki novi klinci, a mi u inventar.

I evo me, kao po običaju, prva napuštam žurku, jer me drma premor sistema i spavaća bolest...

Ali, snevam ja i dalje. Kao u pubertetu. Maštam, pričam neke lepe priče, ali kad naidjem pri prvom stepeniku na postavljenu nogu, povlačim se. Moja knjiga postoji u glavi i srcu. Ma, nije ni to loše. Dok sanjaš sve je lepo. Kad dosegnemo san, gubi smisao...

Manje šetam ovih dana. Nema se vremena ili loše vreme, sve po malo. Od osam do četiri radiš, onda nastavljaš druge aktivnosti, u deset u krevet... Onda te po noći stigne težina života, pa umesto da snevaš – razmišljaš... Upalim TV, šta ću... I tako do ujutru... Jutarnji mamurluk ne razbija ni dupla kafa...

Kažu, svaki drugi u Srbiji depresivac, malodušan, na bensedinima i alkoholu... Tranzicija, vadimo se. Eh, dok se čovek navikne na ove nove promene, prošao voz...

Kiša. Vreme za spavanje. Za sanjanje... O čemu sanjati, pitam se. Ipak, osetih se bolje i lepše dok pisah... Lažu kad kažu – nema se vremena. Nema se volje. Hajde, daj, trgni se, idi na ulicu, šetaj...

Ne skitam, paklene vrućine. Kažu da je 40 u hladu, onda dodaj još nekih pet stepeni, amo-tamo, šta je to... Samo udara u glavu. U srce...

Kažem, ne skitam, jer je ovo postao pakleni grad, pa nemam ni gde da šetam. A kad se nista ne dešava, o čemu pisati? Šalim se, naravno da ima teme kad imaš volju i inspiraciju, ali to počinje da nedostaje.

Ne šalim se kada kažem da ovaj grad postaje paklen, što dovodi do slabog pulsiranja srca i kolabiranja. Vrelo je napolju, hladno unutra. Ništa se ne dešava i gubi dušu. Jedan od deset najperspektivnijih gradova u Srbiji?! Više života ima u Jagodini, Čačku, Milanovcu, Svilajncu i Kraljevu, naših komšija...

Skitam, al' slabo pišem... Dešavaju se stvari. Kažu da čovek najbolje stvara kada je u nekoj muci, sludjenosti, patnji... Možda. Menjaju se dogadjaji brzinski, ne mogu da ih pohvatam.

Bio je odmor, raspust... Kako to gordo zvuči! Brčnuli se u ekološki čistoj Crnoj Gori, koju su, ruku na srcu, duplo više nego protekle godine posetili turisti... Zaradili kijavicu, bronhitis, a ni povraćanje i druge probavne smetnje nas nisu zaobišle. Skoknuli, zahvaljujući sestri sa stranim tablicama, i do Dubrovnika. E, to je već bilo nešto. Vredelo je videti posle petnaestak godina lepotu ovog divnog grada... Drugi svet, mora se, nažalost, priznati.

Rusi okupiraju MNE, kako već naši domišljato smisliše, ''Mi nećemo u Evropu'', vode nema i dalje, a bogami ni tuševa ni svlačionica. I dalje morem plivaju NLO predmeti, a dodjoše i ajkule. Ali, mi hrlimo.

Kukaju u njihovim novinama na nas, ''paradajz turiste'', nose frižidere na plažu, kažu, ne kupuju ništa, a i otpatke ostavljaju. Korpi za otpatke, naravno, ni za lek, a cene su im – evropske. Ako je od malene Crne Gore, mnogo je. Naravno, kusur ne vraćaju, šta su centi naspram evrića.

Šetala i ovde po Srbiji. Došli malo stranci, drugačije slike... Obišli Akva park i Zoo vrt u Jagodini, a bogami i nezaobilazni Bidžingrad, Svilin vilidž. Bili na jezerima i bazenima. Kod nas se u gradu i dalje šeta do Skupštine opštine, na istoku ništa novo.

Al' još traje leto i još su vedre boje... I ja opet pokušavam da stvaram. I nastojim da uhvatim, što više, ove divne boje, mirise i slike. Toplotu i toplinu...

Zeleno, zeleno je sve! Cak i Lepenica ima zelenu, moju omiljenu bolju. Dobro je, radi fabrika. A i trenutno je zaustavljeno otpuštanje radnika…
Sve same pozitivne vesti.
Došlo prolece, a ja ne skitam više. I ne pišem. Prolece, a ja venem… U stvari, možda se sada probudim iz zimskog sna, kao dobrocudni uspavani meda, i prodišem punim plucima.
A puna mi pluca smoga. Mirisa raznih, neprijatnih.
Ali, došlo prolece…
I proleteše neki praznici, kao da ih nije bilo, ponovo ista svakodnevnica od osam do cetiri, jedan kratak krug u Zoni - i to je sve. A ne beše hladna depresivna zima.
Novosti u mom kraju. Novi most, dvosmerna komunikacija. Prelaz na onu stranu, lepo. Prolaz kroz ‘’Zastavu’’. Pijaca u Lepenici. Cudno. Neki novi plocnici. Bašte. Umesto pica kod Joce - cipele. Koje po redu? Goran Bregovic došao u naš grad, dolazi i 6. maja, za Djurdjevdan. Interesantno. Samo mi žao cveca. Veca mi žal od divote.
Ah zeleno, volim te zeleno…
‘’Kakav divan park? Gde je to?’’, pita me sestra iz Nemacke gledajuci fotke… Kako gde? Šumarice, ima li lepšeg parka? Zeleno, u prolece najlepše…
I neki novi klinci, porasli. Mladost lepa, bujna. Energija vrca na sve strane. Pun grad, lepa slika. Ma svi nekako šetaju, pitam se da li ko radi? Svejedno, pulsira grad. Bar odaje iluziju života. I moja leptirica oblaci šarene boje i ’’zuji’’ sa cveta na cvet...
A ja još spavam…Da poletim bih, ali mi slepljena krila. I pade mi na pamet pesma iz buntovne, pomalo euforicne mladosti: ‘’Ja bih da sam ptica i da letim visoko iznad grada. Nek krošnje budu moj dom, a sunce prijatelj… Ja bih da sam ptica i da serem odozgo na ljude.’’
Buntovna mladost, ali istinski cista i vedra. Trenutak neki, koji pokušah da izbrišem pesmom. Više ne pišem, al’…
Jedan krug da razbistrim glavu i prodišem.
Zeleno, volim te zeleno…

Kragujevac ovih dana udarna vest u svim medijima! Nažalost, izbili smo u prvi plan u negativnoj konotaciji. Dok sam radila neke analize ciitajuci novine i arhivirajuci klipinge, uocavala sam veoma malo dnevnih vesti o našem gradu u beogradskim izdanjima novina. Uglavnom su tu bile vesti o privredi, odnosno o ‘’Zastavi’’, ili crna hronika. Iz ove perspektive gledano, bolje je da nas uopšte nema nego što nas ima u ovom kontekstu.

Vesti o kragujevackim profesorima objavili su mnogi evropski i svetski mediji. Ucesnici na forumima i komentari mnogih citalaca bili su: Sramota! Bruka! Za ovo je znalo i svako malo dete. Nadamo se da ce sada profesori koji pošteno rade svoj posao vratiti ugled našem gradu…

I dok u vestima piše da se optuženi brane cutanjem, jednom profesoru je pozlilo, drugi negirao krivicu, stupci su puni informacija o životu ovih profesora na ‘’visokoj nozi’’…
I tako procitah da jedan profesor poseduje ergelu skupocenih konja, koji su cistokrvna grla, kupljena u Engleskoj po ceni 250.000 dolara… Jedna profesorka letovala po svetskim mondenskim mestima, vozila skupocene automobile, kao što je BMW, težak 70 hiljada evra, druga poznata po brojnim putovanjima u inostranstvo, zlatnom nakitu, skupim automobilima i nekretninama, jedan profesor „veliki humanista“ koji se odrice honorara i pomaže mnogoclanim porodicama... Kod jednog od uhapšenih profesora pronadeno stotinjak prijava ispita za fakultet u Banjaluci…
Zaista pikantno, nažalost.
Ovakve vesti i otkrivanje mita i korupcije na jednoj visokoškolskoj ustanovi povlaci za sobom pravu lavinu. Ispituju se fakulteti i univerziteti u drugim gradovima, cešljaju firme i proveravaju diplome. U ‘’Vodovodu’’ je, kažu, vec okriveno petoro radnika sa falsifikovanim diplomama srednjih i viših škola. U Grckoj Ministarstvo obrazovanja najavilo nakon otkrica više slucajeva lažnih diploma koje su njihovi studenti stekli u Srbiji, tzamrzavanje priznavanja srpskih fakultetskih diploma, do daljnjeg…
Procitah još da su za prelaznu ocenu na ispitima studenti placali od 500 do 750 evra, a pred krajnji rok za ispitecena ispita za „uslov” bi skocila i prelazila hiljadu evra! Fakultetske diplome koštale su od 12 do 16 hiljada evra…
A na forumina Kragujevcani rekoše da bi voleli da se takve akcije sprovedu kod istražnih i sudskih organa… ‘’I posle ce neko da mi kaže kako kod nas funkcionise država, a ljudi koji služe da nauce buduce akademske gradjane da treba da služe pravdi, upravo oni ispadoše najkorumpiraniji i pristadoše na mito, korupciju, što vole nasi ljudi da kažu: snašli se… No do takve akcije nece doci jer bi onda pozatvarali pola zaposlenih, pa bi opet do[li u situaciju da nema ko da radi, jer se svi „snalaze” manje ili više…’’
U svakom slucaju, složiše se svi, Kragujevac opet ispade opitno prase, jer se svda rade slicne stvari, ali svaka mera prvo kod nas mora da se sprovede…
A istraživanja Studentske unije Srbije pokazade da bi 74 odsto studenata, da može, platilo da lakše položi ispit.
I odmah smisliše viceve. Student se žali da ne može da polozi ispit. Pofessor ga teši. ‘’Ma,hoceš sigurno!” Student: ‘’Nema šanse, ne ide mi’’. Profesor: ‘’Da se kladimo u 500 evra da hoceš?’’
Mito, korupcija je veliki problem srpske države, kaže jedan ucesnik na jednom od foruma, zato što su u svim porama sistema… Svuda ista situacija a svi se prave ludi i nabijaju glavu u pesak… Vozio jedan preko dozvoljene brzine, sretne ga policajac. ‘’Vozili ste 40 preko dozvoljene brzine’’. ‘’Jesam, vozio sam malo brže’’. Nije malo, nego malo više. U pravu ste. Kazna pet hiljada dinara. I pocne prica, mala plata, sitna dec, bla, bla, kazna hiljadu dinara bez priznanice, uz želje za srecan put.

Drugi rešio da proširi kucu, podneo zahtev i stiže neki strucnjak iz opštine da ustanovi da li je sve u skladu sa propisima. Pošto nema neophodan plan, ‘’strucnjak’’ mu da vizit karticu poznatog arhitekte koji ce mu završiti za jedan dan . Ode kod arhitekte, bla bla bla,nema problema sve ce da bude gotovo sutra ,cena 1000 evra.
Nade drugog za sto evra, sav srecan javi finom gospodinu iz opstine. Ali mu fini gospodin iz opštine fino objasni da kada doticni arhitekta uradi plan i njegov šef u opstini vidi ko je uradio plan, odmah odobri gradnju, a svi ostali idu na proveru, i završi posao.

I sad treba da sumnjaju u svakog diplomiranog pravnika… Kada smo mi studirali u Beogradu, a ima tome dvadesetak i kusur godina, cenile su se prave vrednosti, morao si dobro da zagreješ stolicu i gruvaš da bi položio neki ispit. Možda se ponešto i šuškalo o nekim mahinacijama, ali sigurno ne u ovoj meri.

I zato verujem da ce ovakva negativna reklama Kragujevcu znaciti pocetak cišcenja isredjivanja situacije u svim oblastima života. Pa da se vratimo obicnim, malim stvarima i pravim moralnim vrednostima.

Kad malo bolje razmislim, bolje da sam skitala nego što sam citala ove vesti i nervirala se…

Upoznaj zemlju da bi je više voleo, ucili su nas nekad... I zaista, putovalo se kad god se moglo, preko škole, izleti, ekskurzije i slicno, vodili nas roditelji, a bogami i mi, sami, ranac na leda, pa put pod noge...

Putovalo se nekad i širili horizonti... Družili se, uz pesme i gitare, delili jedan sendvic i flašicu ’’jupija’’. Promenila se vremena, sad putuju oni sa dubokim džepom u Egipat, Tajland i na neku udaljenu i egzoticnu destinaciju, a nama ostavili sužen izbor Šumadije i Pomoravlja. Putovanja su postala stvar prestiža. Što dalje i skuplje, to bolje.

U stvari, gotovo da i nemam gde više otici... Deda i baba odavno više nema, a rodaci se zatvorili u svoje ljušture i probleme, prijatelji se pogubili i ostarili... A i kad bi krenuo na put, kad malo bolje razmisliš i presabereš se koliko ti treba, lako odustaneš.

Neradan dan, odlucih da obidem ovaj naš pitom i šumovit region. Dobih ’’korpu’’ od drugarice jer je boli glava, i nikakva ubedivanja da kretanja i promena prostora bude pozitivnu energiju ne urodiše plodom. Spazih suze u ocima deteta, koje je ’’nešto’’ocekivalo. Krenuh...

Upoznaj domovinu... Cudno zvuci ovaj zaboravljen termin. Putovali smo nekad kao izvidaci po šumama i gorama, planinarili, slušali sentiš stvari dok nas je grejao topao caj. I neke jake, probudene emocije, koje nas pele visoko, do zvezda. Rtanj, mi izvidaci srca vesela, voleli zelenu boju, pesmu i necije oci... Sklopljene ruke ispod jakne i treptaj u srcu. Beše nekad... Ne kukam, samo kažem.
Nedavno sam razgledala predivnu monografiju o Topoli. I svi zakljuciše kako bi bilo lepo da ima takve monografije o Kragujevcu, jer stranaca, hvala bogu, ima. Nema ni novih razglednica, samo neke stare deceniju dve i više... A za to vreme se dosta promenilo. I kada neko sa strane dode u naš grad, koji volimo i ponosimo se, i poželi da pošalje neku ’’kartolinu’’, moramo da se pravdamo...
Kuda? Izbor pade na Gornji Milanovac, grad udaljen pedesetak kilometara Izuzetno prijatan dan u ovom lepom mestašcu, Takovu i u manastiru Savinac. Crkva beše zatvorena, ali sveštenik koji je krenuo, ljubazno se vrati i otkljuca, te videsmo unutrašnjost i grob prelepe Mine Karažic Vukomanovic, Vukove kcerke, slikarke... Htedoh da procitam nešto više o istoriji ovog kraja, pregršt podataka na internetu...
Gornji Milanovac, relativno mlado mesto, smešteno je u dolini reke Despotovice, na južnim padinama planine Rudnik. Danas, nakon 140 godina od osnivanja, ova opština ima više od 50 hiljada meštana. Više od 52 odsto stanovništva je aktivno, broj izdržavanih lica na svakih 100 stanovnika je 70, dok je u Srbiji taj prosek 106. Na 102 žene dolazi 100 muškaraca, a u opštini nema nepismenih stanovnika…

A u novinama procitah da treci stanovniuk Beogara koji ude u apoteku, kupi ‘’bensedin’’. Za devet meseci prošle godine je prodato više od pet miliona kutija. Lek smiruje napetost, kažu, opušta mišice i centralni nervni sistem, ali konstantno uzimanje stvara psiho fizicku zavisnost. Najcešci konzumenti su pedestogodišnjaci koji strahuju od moguceg otkaza, pa pomoc traže u pilulama ili alkoholu, kao i mladi, zaposleni u takmicarskoj sredini, a na taj nacin prevazilaze stresove.

Psiholozi kažu, da vitamin ‘’B’’ imitora dejstvo bensedina, a ima ga u cokoladi, banani, mladom siru. Protiv stresa neohodna je fizicka aktivnost…

Crkva Savinac podigao je knez Miloš Obrenovic 1819. godine, a obnovljena je 1860. godine. Reka Dicina lekovita, cista, bogata ribom, pregradena virovima, ima puno virova u kojima se leti osvežava. U Savincu je planirano da se izgradi antristres centar..
U ’’Micovoj’’ kafani, koju rado posecuju Milanovcani, odlican roštilj, uglavnom piletina. Od slatkih stvari ima sladak kupus. I služe pice ’’bipsi’’. Odlicno, samo bi listu trebalo malo proširiti, lepo rece mojas kcerkas nezadovoljna

A ja doživeh srebrni dan putujuci i upoznavajuci domovinu. Ono, zlatomovencan, kvarila je cinjenica da sam morala sama da vozi, pored mracnih šuma i gora. Nisu za mene takva uzbudenja više, kliknuh!

Mrzim nedelju... Ovaj dan me podseca da prode još jedna sedmica, da prolazi život... Nedelja mi kaže: sutra je ponedeljak, novi radni dan! Mrzim ponedeljak! Taman se malo opustim za vikend, akumuliram energiju, malo dremka, šetnja, tv, knjiga i novine, kapucino u nekom kafeu, mmmm, kako prija, kad... Lupi me poražavajuca cinjenica. Sutra je nedelja, ustaješ rano, ideš na posao, radiš do cetiri-pet, dodeš kuci, klasika, obaveze, jedva cekaš krevet... I kaže jedan drug: rado bih u penziju, fali mi opuštenost, fali mi život...

Bljak!

Ujutru dok mamurna i nadrndana žurim na posao, da ne ostanem bez propusnice, a to povlaci sankcije, upadne mi bilbord u vidokrug. ’’Jeste li u trendu?’’, pita me. Naslikan neki besni auto, sa sve mašnicom, samo da je odvezeš i odjezdiš negde. U trendu? Pogledam sebe, braon jakna, od sponzora iz Nemacke, crne pantalone koje mi ofarbaše drap cipele od antilopa. Namrgodena, samo što ne ujedam. Rep na glavi, a bogami i pletena kapa. U trendu? Nove cipele, kupljene ove sezone, em’ što su ofarbane crnom bojom od pantalona, dobiše i rupu. Da l’gazim kao slon, ili behu jako kvalitetne, tek ja hodam sa sve dražesnom rupom.

Ovaj grad vrvi od prodavnica cipela, a nijedne koje sam kupila nisam uspela da dobacim do naredne sezone. Nekad su, brate, cipele bile moderne i skupe, ali kvalitetne, pa ih nosiš nekoliko godina. Ovo danas sve za jednokratnu upotrebu. Detetu sam vec tri puta lepila nove cipele. Prvi put odem kod obucara, naplati mi 150 dinara za lepljenje, naredni put odem da reklamiram u renomiranoj prodavnici decje obuce, cekah 10 dana da mi zalepe, ali beše za dž. E, kada su joj treci put zinule rupe na cipeli, ja uzmem lepak, pa ih srihtah, bombonica su sad. Cuti, bar kad ova zima prolazi bez kiša i snega, šta bismo onda sa rupama i lepkom!

‘’Šta radiš kad pahulje padaju na grad i kad se sve krcme lagano zatvore? Da li te ceka, kao ja nekad, neko ko te dobro zna, da izgore vatre tvojih nemira?’’

Malo sipah benzina, pa u kola, odvrnem radio i jezdim lokalnim drumovima... Jest’da nisam u trendu, kola naša, domaca, al’osecaj je svetski. Al’ jedan krug leci sve!

I dok ja svakodnevno prolazim jedinim našim bulevarom, pitam se šta ce ovi ljudi, Ipreprodavci i prodavci da rade na vetrometini, u dolini reke Lepenice? A ova jadna naša, što nekad beše reka, nosice pored kesa i papira, drvene stolice i klozetske šolje... Nit’kulturno, nit’ekološki... Zar nije bolje da smo tamo postavili klupe, svetiljke pa da uvece sedimo pored reke, slušamo žabe, vozove i vozila dok zurimo opušteno u reku? Šalu na stranu, nisam ja placena da razmišljam o tome. Samo kažem...

Jos nemira bice, dok bude svemira, jos zvezdice nocu, vode skitnice... Želim, da ma gde da si, da mi se desi, da se na tebe oslonim, da ti sav plamen zvezda, nocas poklonim...
Seti se mene budi drug, jer ti mi mozes pomoci, da obidjemo jedan krug oko ponoci…

A jedan sms leci sve! Kažu da je dovoljna jedna minuta u toku dana da vas voljena ili draga osoba nekom porukom podigne i ulepša dan. Jedna poruka, jedan poziv, i odmah se osecate bolje. A ja i dalje imam alergijske kijavice i neke probleme. Opet kod doktora, sa vrata ista terapija, nastavi dalje, bez utvrdivanja uzroka. Sretnem jednog kolegu i jadam mu se, kad i njega muce iste muke.

I kaže, pijem lekove, presing i ostalo, spavam u osam, ko zna možda mi baš to trebalo, ali sad kokam i vinjak. Pa da vidimo ko je jaci! Reših i ja da izbacim sve terapije i da lecim glavu. Što rece jedan moj prijatelj: ’’Sve ide iz glave.’’ Od drugog dobih još neke savete, al’ne bih da vam pricam o tome...

A nedelja, divan dan, a ja sedim u kuci... I krenuh, sa mojim dražesnim drap antilop cipelama obojenim u crno i rupom, u dužinsku šetnju. A i vama bih isto preporucila, jer -jedan krug menja sve!

Želim te sresti, sobom povesti, ljubav je vecni stari drug, da okrenemo opet jedan krug,
još jedan krug...

Sedim ja jedno jutro, zaneta u izvršavanju jutarnjih radnih zadataka i pobeda, kada nešto šušnu: šu, šu, šu... Ma, šušti mi u glavi, mislim, i nastavljam da bijem po tastaturi. Šu, šu, opet. Ne vidim ništa, malo sam pocela da preskacem, ništa neobicno... Opet taj zvuk! I ugledam ga, malog sivog, debelog miša na korpi za otpatke u potrazi za hranom!
Najpre se šlogiram, oduzmem, pa zastanem u nedoumici, da li da vrištim ili da ga pojurim i klepim. Cime? Dok ja tako zabazeknuta razmišljah, on odjuri...

I sad, evo vec dve nedelje od tog dogadaja, navikoh se na prisustvo miša. Doduše, ucinila sve mere predostožnosti, izbacujem korpe za otpatke, držim dijetu, ne bi li i on skapao od gladi, a bogami sam zapušila i sve prolaze u zidu i izmedu ormara. Pa da vidimo ko ce izaci kao pobednik, ja ili mali, sivi, debeli...

Kolegi, u potrazi za hranom, gricka kabal. Koleginica prica da se i kod nje uselio, šeta nesmetano od jednog do drugog. Ona ga gadala registratorom, nimalo mudro. A onda kupila lepak za miševe i kolega zalepio nogu. Upecala cipelu, dobar vic.

A neki pricaše kako videše velikog, sivog, dobro podgojenog pacova. Došlo vreme da miševi kolo vode. A macke nema da ih lovi.

Zima napokon došla. Hladno beše februara dve hiljade sedme. Ako, bilo je i vreme. Još samo da padne sneg, pa da imamo pravu impresiju zime! A ja tumaram po mom gradu kao avet. Nemam ni cilja ni motiva. Cekam prolece, cekam Godoa.

Prošla izborna groznica, nastupila postizborna. Ne bavim se mnogo time, hocu da živim normalno u Srbiji dve hiljade sedme, a bogami i dalje... Malo me ovi miševi izluduju, a bogami i bube, soliterske. One braon, crne, odvratne. Pa kad upališ svetlo u neko hudo doba kada ne možeš da spavaš, a one se razbeže brzinom zvuka... Cik ih stigni! Ubijaj, šta cekaš, kaže komšinica kad usred kafice protrca jedna, omalena. Ma, gadi mi se da ih vidim, a kamoli da ih spljeskam.

Borila se protiv njih. Kupovala kolacice - ubice, kucice, krede, praškove i sprejove. Zvala službu za deratizaciju, potrošila se, ali nije vredelo. Krenu oni kroz cevi od radijatora, toplo im, a i vole me. Samo što ja njih ne volim, ali tako je to u životu, nikad ljubav nije uzvracena. Uvek jedna strana više voli, a druga pati.

Imala sam u stanu i miša, izgrickao mi ’’Milka’’ cokoladu. Na devetom spratu neb